Ana səhifə

Mafija I država la piovra (hobotnica)


Yüklə 41.49 Kb.
tarix17.06.2016
ölçüsü41.49 Kb.
Mafija i država
LA PIOVRA (HOBOTNICA)

(Na slučaju Nebojše Čovića)


Piše: Zoran Janić
Ime Nebojše Čovića jedno je od onih koje je javnost često imala prilike da čuje poslednjih godina, čas povezano sa optužbama za kriminal i pljačku, čas vezano za neke mutne poslove i veze, pa sve do umešanosti u ubistvo premijera Đinđića. Isti slučaj desio se nedavno ponovo na Televiziji B92, gde je u serijalu Insajder pod nazivom “Patriotska pljačka“ obelodanjen izveštaj o ogromnim mahinacijama državnim sredstvima u kojima su bukvalno nestale milijarde eura namenjene kosovskim Srbima, u vreme kad je Čović bio nadležan za raspodelu tog novca. Zajedničko svim tim aferama je da se, uz Čovićevo ime, tu redovno pojavljuju i imena ne samo nekih sumnjivih poslovnih ljudi, visokih funkcionera vojske i DB, nego i plaćenih ubica i kriminalaca sa kojima se neko ko obavlja javnu funkciju nikako ne bi smeo poznavati, a kamoli poslovno ili bilo kako s njima sarađivati. Ono što je dodatno indikativno jeste to da se afere po pravilu zataškavaju, iako svi tragovi vode do neke paradržavne kriminalne zone u kojoj se naziru pipci one hobotnice koju Italijani nazivaju “la piovra”, a odnosi se organizovanu mafiju.
Ime Nebojše Čovića nije tu slučajno, sumnje o njegovoj povezanosti sa “Hobotnicom“ mogu se lako utvrditi makar i letimičnim pregledom nekih od najnovijih afera preko kojih Čović privlači medijsku pažnju: u leto 2011, u medije je procurela izjava člana zemunskog klana Miloša Simovića Specijalnom tužilaštvu o tome ko je sve iz vrha vlasti podržavao ubice premijera Đinđića. Prvi na listi bio je upravo Nebojša Čović. Potom štampa, u okviru istrage o “Agrobanci”, početkom ovog meseca objavljuje da je Čovićevo preduzeće “FMP” uzelo 25 miliona eura od pomenute banke, na šta Čović odgovora da jeste uzeo, ali da navedena suma nije tačna. Na kraju dolazi emisija Insajder  u kojoj se pojavljuje i Čović, pokušavajući da ponudi odgovore na neka neugodna pitanja o tome kako je njegov Koordinacioni centar trošio novac iz budžeta za Kosovo. Mada je u samoj emisiji tvrdio da je nedužan, da je sve radio po zakonu, da nema ničeg spornog itd., itd., već sledećeg dana, kad su novine na naslovnoj strani donele vest o pripremama za njegovo hapšenje, panično je dojurio u TV Pink (uprkos problemima sa vratnim pršljenom zbog kojih bi, po savetu lekara, morao da miruje) i pred voditeljicom, kao loš đak, izdeklamovao unapred naučenu odbranu: on zna sve o krađi, ko je krao i kad je krao, o svemu je obavestio državni vrh, oni koji su krali, ustvari hoće da ga hapse itd., itd. Na to je odmah usledio demanti potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića, koji izjavljuje kako “privođenje Čovića nije u planu“.
Zašto se Vučić uplašio, zašto je bio prinuđen da izađe u javnost sa takvom izjavom kojom priznaje da je Čović praktično nedodirljiv? Ko je taj čovek kome zakoni ove zemlje ne mogu ništa i ko stoji iza njega? Ko je čovek o kome mediji pod kontrolom Demokratske stranke objavljuju da je umešan u ubistvo predsednika te stranke, a odmah zatim mu kandidat za predsednika te iste partije omogućuje da zauzme funkciju prvog čoveka Košarkaškog kluba “Crvena zvezda“, stavljajući time tačku na priču o njegovoj umešanosti u ubistvo? Ko je čovek koji je zvanično napustio politiku, da bi nekoliko godina kasnije dobio kredit od 25 miliona eura od državne banke koji nikad nije vratio, a nova vlast, koja privodi i lica što duguju 5000 eura, njega uopšte ne dira? Ko je čovek koji je bio direktor državnog preduzeća u vreme kad su plate bile 10 i 20 maraka, uspevši da od te svoje plate kupi tu istu fabriku, vrednu na desetine miliona eura, a da ga niko nikad o tome ništa ne pita?
Pre nego što pokušamo da damo odgovor na to pitanje, vratimo se malo u prošlost, tačnije u 12. mart 2003, dan kada je ubijen premijer Đinđić.

Zapad i zemunski klan
Tog istog dana, samo nekoliko sati nakon atentata, na inicijativu tadašnjeg britanskog ambasadora Čarlsa Kroforda i američkog ambasadora Vilijama Montgomerija vođeni su urgentni, vanrednim okolnostima diktirani razgovori sa predstavnicima srpske vlade. U tim dramatičnim trenucima obezglavljenoj srpskoj vladi bila je preko potrebna pomoć Zapada. Ali, ono što tada čuli iz usta zapadnih diplomata teško da bi se moglo nazvati korisnim i dobronamernim – naime, kako se ispostavilo, želja engleske i američke strane bila je da Srbija na premijersko mesto postavi Nebojšu Čovića! Taj izbor bio je utoliko čudniji što danas znamo da su se istim idejama rukovodili i šefovi zemunskog klana (Spasojević, Legija i ostali), čija je zamisao, takođe, bila da se odmah po ubistvu premijera Đinđića formira koncentraciona vlada na čijem čelu će biti upravo Nebojša Čović. Dakle, ponovimo još jednom malopređašnje pitanje: ko je uopšte taj političar u kome se na idealan način ukrštaju diplomatske težnje Zapada i kriminalni planovi zemunskog klana?
Kratka politićka biografija

Nekadašnji član komunističke nomenklature, Miloševićev protégé,

Čović će tokom ratnih godina, kao njegov čovek od poverenja, vrtoglavom brzinom napredovati od šefa mesnog i gradskog odbora do gradonačelnika Beograda i člana Izvršnog odbora Socijalističke partije Srbije (SPS) – u decembru 1992, u vreme tadašnjih izbora, Čović će voditi izbornu kampanju SPS za Beograd, upamćenu po sloganu "Svi smo mi pomalo socijalisti" i biti na vrhuncu moći, toliko da je smatran drugim čovekom Srbije i budućim Miloševićevim naslednikom – da bi kasnije istupio iz SPS, osnovao sopstvenu stranku Demokratsku alternativu (DA) i postao potpredsednik nove, postoktobarske vlade unutar DOS i šef Koordinacionog centra za Kosovu i Metohiju. Po pisanju Srpske reči, Nebojša Čović je “jedinsteven fenomen na srpskoj političkoj sceni”,1 budući da je reč o “konvertitu koji je bio na najvišim funkcijama u čak tri režima“. Novinari lista Danas Čovića vide kao “političara tehnokratu, sa kojima je Srbija u hroničnom deficitu, neopterećenog ideološkim dogmama“.2 Za kolumnistu Vremena, pak, Čović je, u pozitivnom smislu, najsličniji Đilasu “u načinu bavljenja politikom… i odnosu biznisa sa politikom“.3 Nakon što je 2001, u vladi Zorana Đinđića bio glavni, ili jedan od glavnih aktera u tzv. “smirivanju krize na jugu Srbije”, Nebojša Čović dobija sličan zadatak i u vladi Vojislava Koštunice 2005. Istakavši neuspešno kandidaturu za predsednika 2004, Čović počinje sve više da klizi sa centra na političku marginu, da bi se njegova stranka ugasila 2010. godine, a on, povukavši se iz političkog života, uz upravljanje svojom kompanijom “FMP”, od prošle godine preuzima i mesto predsednika KK “Crvena zvezda”.

Istorija se ponavlja

Isto kao što će se u maju 2003, Čović požaliti medijima da mu neprijatelji iz vlasti spremaju hapšenje u akciji “Sablja” zbog sumnji o učešću u atentatu na premijera Đinđića, tako će se i sada, nakon emitovanja prvih emisija TVB92 iz serijala Insajder, Čović žaliti da mu neko «pakuje» hapšenje, navodeći čak i mogući datum svog privođenja. I tada kao i sada, postoji neka doslednost u dirigovanom alarmiranju javnosti i najavi određenih lica da im preti nezasluženo, politički motivisano hapšenje. Ako se samo setimo prvih dana nakon atentata na Đinđića, takve izjave davale su upravo osobe koje će kasnije biti obuhvaćena tužbom advokata Srđe Popovića i porodice Đinđić: Vojislav Koštunica, Velimir Ilić i, kao i danas, Nebojša Čović. Postoje veoma čvrste indicije o umešanosti Čovića u atentat na Đinđića, koje sud, međutim, jednostavno nije želeo da razmatra i koje ovde, iako su dobro poznate, još jednom navodimo:

1) U novembru 2006, Dejan Milenković Bagzi, četvrti svedok- saradnik na suđenju za ubistvo premijera Đinđića, u Specijalnom sudu izjavljuje da su za plan o atentatu na premijera znali Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke, i Nebojša Čović, bivši potpredsednik Vlade Srbije. “Ulemek je rekao Dušanu da ih Čović podržava i da pokušavaju da za sebe pridobiju i Šešelja. Meni i Milošu Simoviću Dušan je to rekao u stanu u ulici Vojvode Stepe, između 1. i 10. februara 2003. godine”.

2) Izjava odbeglog Miloša Simovića data nakon hapšenja u leto 2011, u Tužilaštvu za organizovani kriminal, kojom se samo potvrđuju navodi svedoka saradnika Dejana Milenkovića Bagzija. Ubistvo je narućio “Ćoki”, to jest Čović: "Uzeo je novinu (Legija, napomena, moja) i precrtao sliku premijera. Rekao je da je bio na sastanku i da mu to traži Ćoki... Rekao je Ćoravi i pored sike napisao ime i prezime ko je naručio atentat". Odgovor Čovića preko štampe: “Ako je to zaista izjavio advokat Srđa Popović, onda je sasvim izvesno da je on Milošu Simoviću rekao da to kaže.“4

3) Goran Petrović, bivši načelnik Resora državne bezbednosti, u maju 2005, na suđenju za ubistvo premijera Đinđića izjavljuje da su Dragoljub Mićunović i Nebojša Čović tajno podržavali protest ”Crvenih beretki” u novembru 2001: “Nisu oni išli na mostove da se grle i ljube s njima, nego su to pokušali da plasiraju preko Gorana Radosavljevića Gurija (komandanta Žandarmerije), kako bi ostali anonimni“.

4) Na istom suđenju Zoran Mijatović, bivši načelnik Resora državne bezbednosti (komandovao akcijom hapšenja Slobodana Miloševića), izjavljuje da je Čović, nakon što je policija suspendovala Milorada Lukovića Legiju, inače glavnoosumnjičenog za organizaciju atentata na premijera Đinđića, “Legiju vodio na jug Srbije, tvrdeći da mu je neophodan“.

5) U svom svedočenju pred Specijalnim sudom na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića i Vladimir Popović će izjaviti: “… kao što je poznato ko su političari koji su kontaktirali u to vreme pripadnike JSO i davali im podršku. Neki čak od članova DOS – Dragoljub Mićunović ili Nebojša Čović“.
6) Čedomir Jovanović, bivši potpredsednik Vlade Srbije i predsednik LDP, u memoarskoj prozi pod naslovom Moj sukob sa prošlošću svedoči o početku akcije „Sablja“: “Tu u Skupštini grada Nebojša Čović me je pozvao da razgovaramo. Izgledao je napeto, nervozno ali drugačije od ljudi koji su nas okruživali, pritom se osećajući isto kao i on. Rekao sam da ću imati vremena tek tokom popodneva. Sreli smo se narednog jutra. Primio me u velikom kabinetu koji ga je činio još manjim. Kao da je kvadratima želeo da kompenzuje santimetre. Bio je direktan: ”Da li ćete me uhapsiti”? Nije morao da mi objašnjava zašto me to pita. Znao sam da to ne radi zbog toga što je još 2001. godine policija, tragajući za mrežom organizovanog kriminala naletela na njega u njoj. Neposredno pre ubistva, u poslednjoj fazi priprema hapšenja Legije i Zemunskog klana, Čović je sa njima imao kontakte o kojima mi nismo znali ništa više osim toga da su česti. Odgovorio sam pitanjem: “A zašto me to pitaš“?

7) U jeku “Sablje”, Velimir Ilić, lider Nove Srbije, u Skupštini prilazi poslaniku liberala Ljubodragu Grbiću i prosleđuje poruku za ministra unutrašnjih poslova Mihajlovića, da bi mu se požalio kako strahuje za život svoje porodice. Kako je objasnio, u njegovu kuću su krajem februara (dve nedelje pre atentata) stigla trojica Legijinih ljudi, sa pismom svog komandanta adresirano na Ilića (Legija je u to vreme slao pisma i ostalim stranačkim vođama, političarima, ambasadorima). Ton pisma je jasno ukazivao na to da Legija sprema nešto opasno, pa se Ilić obratio Nebojši Čoviću, od koga dobija odgovor da ništa ne brine, jer, “on (Čović) drži pod kontrolom i Legiju i njegove”. “Legija je moj dečko“, izjavio je Čović.

(Odgovor Čovića preko štampe: “Da je Velja pristao da svedoči, u ‘Sablji’ bi probali da me uhapse, a onda bi hapsili i Koštunicu!”)5

Šešeljevo svedočenje u Hagu
Na spisku 45 osoba protiv kojih je MUP Srbije u aprilu 2003, podneo krivične prijave Okružnom tužilaštvu zbog organizacije i atentata na premijera Zorana Đinđića, Šešeljevo ime našlo se na 37. mestu. U vezi sa navodima krivične prijave Šešelj je saslušan pre samog kraja istrage, 4. i 5. avgusta, u zatvoru u Ševeningenu, u okviru izdvojenog postupka. Dve nedelje kasnije, specijalni tužilac Jovan Prijić završio je pisanje optužnice, ali se Šešeljevo ime nije našlo na njoj. Odgovarajući na pitanje ko je omogućio bekstvo Željka Maksimovića Make, optuženog za ubistvo policijskog generala Boška Buhe, Šešelj je odgovorio sledeće: “Željko Maksimović Maka je bio blizak ljudima Nebojše Čovića i samom Čoviću, a imao je veze i sa drugim nekim političarima, ja sam to objasnio u mojoj knjizi Mafijaška pudlica Nebojša Čović, tu je na nekih skoro trista strana rečeno sve što sam tada znao o mafijaškim aferama Nebojše Čovića, a i njegovoj sprezi sa ovim mafijaškim klanom”. Na pitanje isleditelja, “Da li je istina da je Nebojša Čović razgovarao sa Željkom Škrbom u vezi sa vašom likvidacijom?”, Šešelj odgovara sledeće: “Da, i to ima policija snimljeno. Ja mislim da je zbog toga Škrba likvidiran. Škrba je likvidiran da bi se tragovi prikrili. Policija ima snimljeno da je predlagao Čoviću moju likvidaciju, a da mu je Čović odgovorio, ‘sačekaj, nije još vreme’. To policija ima snimljeno.”
U novembru 2002, Šešelj je optužio Čovića da je Miša Omega (Milomir Joksimović) izdejstvovao preko Čovića da “njihovi drugari iz Surčina dobiju posao asfaltiranja puteva na jugu Srbije“.6

Čovićeve veze sa mafijaškim delom “Hobotnice”

I istraživanje Građanskog instituta za demokratiju i bezbednost potvrđuju Šešeljeve optužbe o povezanosti Čovića sa mafijom: “Željko Maksimović Maka bio je u kontaktu sa kriminalcem iz Srpskog Sarajeva, Škrbom, koji, kad je u Beogradu odlazi u FMP, firmu Nebojše Čovića. Maka je naručio da Škrba izvrši dva ubistva u Republici Srpskoj. U dnevnom je kontaktu sa Bajom Živanićem, zvanim Plavi, sa Čukarice, kriminalcem i vezom pokojnog Arkana, koji je poslovni partner Nebojše Čovića”.7 Dalje se u tom izveštaju kaže: “Pored Andrije Draškovica, Baja Plavi je jedini preživeli iz afere Arkanovog ubistva koji je na slobodi, a Čovićev je najbolji prijatelj. Pred 5. oktobar Baja Plavi je poslao



Maku da čuva Čovića, pogotovo posle otmice Milija Babovića”.
Čovićeve malverzacije
Čitava poslovna karijera Nebojše Čovića stoji u znaku pljačke, otimačine, mnogobrojnih malverzacija, raznih nameštenih poslova i sumnjivih transakcija zbog kojih nikad nije sudski odgovarao, iako je nekoliko puta bio opasno blizu ivice, ali bi ga neko ili nešto (neki tajanstveni slučaj) u poslednji čas spasao; krak hobotnice koja bi ustuknula i povukla se kad naiđe na opasnost. Sem one neobične ravnodušnosti medija koji se nikad nisu zainteresovali za ono već pomenuto prvo i osnovno pitanje: kako je Čović uopšte preuzeo državnu firmu “Proleter” i od nje napravio ličnu kompaniju “FMP Trejd”, u novinskim hronikama ostao je zabeležen čitav niz Čovićevih mutnih i nezakonitih poslova.
U vreme ratnih dejstva bivše JNA na području Vukovara, kao istaknuti partijski funkcioner SPS, u svoju fabriku u Železniku Čović prebacuje mašine iz vukovarske fabrike krunskih zatvarača. U krugu Čovićevog preduzeća, sem pomenutih mašina, završilo je i na desetine cisterni nafte sa vukovarskog ratišta (“za braću Srbe, kada im zatreba”, kako je Čović tada objašnjavao radnicima).
Zahvaljujući bliskim odnosima sa tadašnjim predsednikom Republike Srbije Slobodanom Miloševićem, Čović sa Vojskom Jugoslavije (VJ) zaključuje ugovore o poslovnoj saradnji, gde će njegova firma zaračunavati Vojsci petostruku cenu belog lima po toni u periodu od tri godine. Kasnije će nadležne inspekcijske službe VJ proceniti da je Čovićevo preduzeće na taj način, protivzakonitim uvećanjem cena sirovina, oštetilo armijski budžet za oko tri miliona dolara (sem toga, zbog neispravnosti limenki i slabog kvaliteta dna koje je radio upravo Čovićev “FMP”, moralo je da se uništi oko 700 tona hrane u konzerviranim limenkama, iako su bile deo ratne vojne strategijske rezerve). Posredan dokaz da je Čović jedan od članova “Hobotnice“ možemo naći upravo u činjenici da je, uprkos ogromnoj šteti koju je naneo vojnom budžetu, na sledećem tenderu, raspisanom 1999, za potrebe Vojske, opet dobio posao i to na ličnu intervenciju Miloševića, koji zahteva da se licitacija poništi i da Vojska sklopi posao direktnom pogodbom sa Čovićevom firmom. To se dešava u vreme kad je Čović zvanično izbačen iz SPS, iz čega jasno sledi da ga je “Hobotnica” spremala za neke druge zadatke, da su već tada imali u vidu mogućnost 5. oktobra; Čovićeva stranka ušla je u novu demokratsku vladu, dakle, kao krak “Hobotnice”. (Upravo zato je važno, hronološki i genealoški, temeljno ispitati Čovićeve veze sudskim putem, jer je javnost sve dosad uglavnom nagađala ko bi mogle biti glavešine te “Hobotnice”, iliti “Lože“, pa su pominjana imena Branka Krge, Jovice Stanišića, Borislava Miloševića, itd. Pošto su u Čovićevom slučaju dokazi tu, nadohvat ruke, istraga bi od njega mogla saznati ko su i ostali; krajnje je vreme da se ta struktura raskrinka.).
U istom periodu, kao predsednik gradske vlade, Čović je od Jezdimira Vasiljevića i njegovog "Jugoskandika", za navodne potrebe grada uzeo 200.000 nemačkih maraka. Obećao je da će te pare vratiti biračima, ali se to nikad nije dogodilo. U Železniku, naselju koje pripada opštini Čukarica, Čović je parama iz gradske kase sagradio sportsku halu, koju će kasnije prisvojiti njegov košarkaški klub "FMP Železnik".


Kosovo: zatvoren krug

U leto 2003, kao potpredsednik prelazne vlade Srbije i koordinator vladine komisije za rešavanje pitanja za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, Čović ulazi u sukob sa Momčilom Trajkovićem, predsednikom Odbora za Kosovo i Metohiju, koji zahteva da se na sednici odbora otvori rasprava o finansijskom poslovanju Koordinacionog centra (“to će biti prva temeljna analiza i rasprava o radu Koordinacionog centra od njegovog osnivanja pre dve godine“, izjavljuje Trajković).8 Zauzvrat, Čović zahteva da se Trajković smeni. Trajković javno, preko medija, traži od Koordinacionog centra izveštaj o trošenju sredstava, optužujući Čovića da bez tendera i samovoljno vrši raspodelu novca, kupujući čak i stanove u Beogradu pojedinim licima.9



Nastojeći da to spreči, Čović zahteva od premijera Živkovića da Skupština ne uvrsti u dnevni red razmatranje finansijskog plana Koordinacionog centra, ali kad ga ovaj odbija, Čović povlači svoje poslanike (između ostalih, i Nadu Kolundžiju, svoj provereni kadar). Kako se to dešava u vreme izbora Kori Udovički za guvernera NBS, DOS će imati manjak poslanika i doći će do tzv. afere „Bodrum“, koja će za posledicu imati pad Živkovićeve vlade.
Šizoidno javno mnenje
Uprkos evidentnim dokazima i više nego očiglednim indicijama da je Nebojša Čović igrao određenu ulogu u organizovanju Đinđićevog ubistva, državne institucije se godinama, uprkos zdravom razumu, uprkos tužbama porodice Đinđić i obavezi da sprovode zakon, ponašaju kao da je sve u najboljem redu. Ni tužiocu Miljku Radosavljeviću ni vladajućoj Demokratskoj stranci (DS) ne pada da na pamet do zvanično pozovu Čovića i ispitaju ga u obavezujućoj formi, već mu umesto toga šalju nekakve pozive preko dnevnih novina Blica i Pressa (isti slučaj kao i sa Koštunicom). Državni organi napadno ćute kad je reč o glavnoj i dopunjenoj tužbi advokata Popovića, dok Čović očigledno uživa zaštitu jednog dela DS (Đilasa i ostalih visokih funkcionera DS koji vode „Crvenu zvezdu“). Drugi deo DS, u Boris Tadić i njegov šef kabineta Miki Rakić, tvrdi da su navodno pripremali Čovićevo hapšenje, ali su to ostavili za period posle izbora (a pošto su izbore izgubili, sve je palo u vodu). U isto vreme Nada Kolundžija, Čovićeva desna ruka iz DA, sad portparol DS, javno izjavljuje “kako se ona zalaže da se otkriju sve činjenice oko ubistva Đinđića“, mada je logično pretpostaviti da će sve učiniti da zaštiti svog šefa i mentora. Usled tih neprirodnih veza, prepletenosti mafije i države, medija i bezbedonosnih službi, javno mnenje u Srbiji je doslovno osuđeno na neko šizoidno stanje. Državna moć koja kontroliše javni prostor manifestuje se ne golom silom, nego sveopštom kontrolom koja tabuizira uzroke, a relativizuje posledice, tako da građani, iako o svemu obavešteni i upoznati sa svim, očekuju zapravo instrukcije sa nekog višeg nivoa koji će dekretom odlučuti o tome šta je istina a šta ne. Ono što je juče bila istina ne mora da bude i danas, i zbog te indukovane šizoidnosti društvo je osuđeno da živi u stanju permanentno podeljene svesti, gde iako svako sve zna, niko ništa ne zna. Otud, na primer, ne znamo ko su ubice topčiderskih vojnika (iako znamo), zašto u Ministarstvu odbrane nema dokumenata o bombardovanju RTS (iako znamo da ih ima), ko su ubice novinara Slavka Ćuruvije i Dade Vujasinović (iako se šuška da se vrlo dobro zna ko su), ne zna se, isto tako, da li se sudija Simeunović sam ubio ili je ubijen (mada se, naravno, zna da su ga ubile službe bezbednosti). To je i razlog zbog čega niko ne pominje KOS i VBA, to je objašnjenje zašto dosad niko još iz DB nije odgovarao.
U nakaradno oragnizovanoj državi, koja u sebi nosi metastazirani relikt staljinističke kontrole društva, javnost, s pravom percipira centar društvene moći u liku Aleksandra Vučića, potpredsednika Vlade i koordinatora službi bezbednosti. Pred njim je jedinstvena prilika da uradi nešto što pre njega niko nije, naravno, ukoliko se usudi da otvori slučaj Beka, Miškovića, Peconija, Lazarevića, Hamovića, ako se usudi da krene na najjaču bandu dilera droge u Evropi, koja mirno živi i radi u Jagodini, ako mu pođe za rukom da rasturi mračne veze tajnih službi (plaćenih ubica i njihovih nalogodavaca) i raspori tu ogromnu hobotnicu smrti koja i dalje davi Srbiju, a čiji je Čović značajan pipak. Srbija je teško obolelo društvo, na samrti, i pitanje je može li jedan hronično bolestan organ kao što je Vučićeva Srpska napredna stranka (SNS) doneti neko ozdravljenje još bolesnijom organizmu. Medicinske statistike kazuju da se to može desiti, ali samo u minimalnim procentima i kao izuzetak.

KOR.


1 Srpska reč , 12. maj 2004.

2 Danas, 3. februar 2005.

3 Vreme br. 1076, 18, avgust 2011, „Čovek brend, gradonačelnik i limenka”, autor Slobodan Georgijev.

4 Blic , 20. septembra 2011.

5 Kurir, 25. decembar 2003

6 Večernje novosti, 30. novembar 2002.

7 “Nomenklatura Srbije”, str.13.

8 B92 Vesti , 12. jul 2003.

9 Nedeljni telegraf od 5. marta 2003.


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©kagiz.org 2016
rəhbərliyinə müraciət